Удружење ветерана
органа безбедности и
војне полиције Србије

”Као што сунчана светлост весели очи гледалаца, тако и казивање о мученицима обасјава умове слушалаца; и као што је небо украшено звездама, тако је Црква Божја мученицима; и што је цвеће у пољу, то су мученици у Цркви. Празновање мученика је опроштај грехова; празновање мученика је лек болеснима, утеха ојађенима, и избављење онима што пате од нечистих духова; празновање мученика је живот и здравље мученикољупцима. Велики подвизи мученика су светли венци светаца, јер тела своја дадоше на paнe и све лепоте овога света одбацише као ђубре, да се не би Христа одрекли. Због тога им Господ подари живот са бестелесним анђелима. Јер када се исконски непријатељ рода људског пашташе да их победи, он им постаде узрок да задобију рај: јер не престаде туткати љуте звери на оне побожне у вери. Он и у наше време, каже брзописац светитељев Уap, описатељ страдања његовог, потстаче против стада Христовог љутог звера Ликинија, коме благочестиви цар Константин даде своју сестру за жену. Јер овај Ликиније, добивши скиптар од нечестивог Максимијана, и у свему се угледајући на њега, одмах стаде дивљачки гонити истакнутије хришћане. И разасла у све градове и крајеве своја нечестива наређења, и поби безбројне храбре војнике. Он поби четрдесет мученика у Севастији, седамдесет изврсних војника и кнезова свога дворца, и триста људи из Македоније. A када он свепогани виде да огромно и незбројиво мноштво људи, презирући његова мрска наређења, иду у смрт за веру, он нареди да по војничким пуковима и по градовима траже и хватају најистакнутије и најугледније хришћане, и само њих приморавају на идолопоклонство. Јер се надао да ће страхом принудити све да га слушају.

У том ревносном трагању свуда за најистакнутијим хришћанима Ликиније, који је био у Никомидији, сазнаде да је Теодор стратилат, војвода римски и градоначелник града Ираклије крај Црног Мора, хришћанин и да многе обраћа Христу. A свети Теодор беше родом из Евхаите, не много удаљене од града Ираклије. Храбар и јуначан, веома леп и диван, мудар и паметан, изврстан говорник, светог Теодора називаху вриоритор, што значи: извор красноречивости. Цареви га поставише за стратилата, тојест војводу, и дадоше му на управљање град Ираклију због његове храбрости, која постаде нарочито гласовита откако он уби дракона у Евхаити. Јер недалеко од града Евхаите беше једно пусто поље, и у њему велика провалија, и у њој огроман дракон, који кад је отуда излазио земља се под њим тресла. А кад би излазио, он је прождирао што сретне: човека или марвинче. Чувши за то, храбри војник Христов свети Теодор, који је тада био у пуку, пoђе сам, не гoвopeћu никоме ништа о својој намери. Носио је своје уобичајено оружје: мач, и имао на грудима скупоцени крст. И говорио је у себи: Идем да силом Христовом избавим свој крај од тог огромног дракона. И кад стиже на оно поље, cиђe c коња и леже на траву да се одмори. Недалеко одатле је живела нека благочестива стара жена, која се звала Јевсевија. Наишавши, она угледа војника Христовог, Теодора стратилата, где спава. Приђе му с великим страхом, ухвати га за руку и пробуди, говорећи му: Устани, брате, и брзо се склони са овог места, јер ти не знаш за страхоту овог места, где је многе снашла љута смрт. Устај одмах, и иди својим путем! – А чесни мученик Христов, уставши, рече јој: Каква је то страхота и ужас на овом месту, мајко? – Слушкиња Божја Јевсевија одговори му: Синко, на овом месту има један огроман дракон, од кога нико не сме овуда да прође. Јер он сваки дан излази из легала свог, па нађе ли човека или марвинче, он убије и поједе. – А храбри војник Христов Теодор рече јој: Удаљи се, мајко, и стани далеко од овог места, и видећеш силу Христа мог. – Чесна старица се удаљи одатле, па се баци на земљу плачући и говорећи: Боже хришћански, помози му у овај час! – А свети мученик се прекрсти и, погледавши у небо, рече: Господе Исусе Христе, дивно име, Ти си засијао из Очева бића, не одбаци молитву моју Ти који ми помажеш у биткама и дајеш победу над противницима. Ти си и сада исти, Господе, Исусе Христе; пошљи ми победу са свете висине своје, да бих победио непријатеља – дракона. Онда се окрете своме коњу и рече му као човеку: Знамо Божју силу у свима, у људима и стоци. Зато ми и ти помажи, – укрепио те Христос! – да бих победио противника. – А коњ, послушан речима свога господара, стајаше очекујући појаву дракона. Тада се мученик приближи провалији, и громко викну дракона: Теби говорим и нapeђуjeм именом Господа нашег Исуса Христа, који се добровољно распео за род људски, изиђи одатле и дођи к мени! – А дракон, чувши светитељев глас, крену. А кад крену, затресе се земља на оном месту. Свети Теодор се прекрсти и уседе на свога коња. Дракон се појави, а коњ му притрча, и стаде са све четири ноге бити и газити страшног дракона. Онда војник Христов Теодор мачем прободе дракона, и уби га. И рече: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, што си ме услишио у овај час и дао ми победу над драконом. Затим се путем својим мирно врати пуковима својим, радујући се и славећи Бога.

Када пуче глас о томе, сви житељи града Евхаите, као и из целе околине, слегоше се на оно поље. И угледавши дракона мртва, од светог Теодора убијена, чудише се, и сви викаху: Велики је Бог Теодоров! – И много народа, и мноштво војника вероваше у Христа. И пошто се крстише, постадоше сви једно Христово стадо, и прослављаху Оца и Сина и Светога Духа.

А свети Теодор, живећи у граду Ираклији, проповедаше Христа, истинитог Бога, и многи се од незнабожаца обраћаху, и постајаху хришћани. Сваког дана су долазили људи к светитељу ради крштења. И скоро сва Ираклија прими свету веру. Када за то чу нечестиви цар Ликиније, веома се снужди. И посла из Никомидије, где је тада боравио, у град Ираклију официре са војском да Теодора с чешћу доведу к њему. А кад стигоше у Ираклију, свети Теодор их чесно прими, приреди им велику гозбу, и даде им даре као царевим људима. И они позваше светитеља к Ликинију, говорећи: Хајде у Никомидију к цару који те воли. Он је слушао о твојој храбрости, лепоти и мудрости, па много жели да те види и обдари достојним даровима и одликовањима. А свети Теодор им одговори: Нека буде воља царева и ваша! Само провеселите се данас и сутра, па ћемо потом учинити што ваља учинити.

Када трећег дана официри предложише светом Теодору да крену на пут к цару, он не пође, него неке од царевих људи задржа код себе а друге одасла цару са својим писмом. У писму је писао цару да му је немогуће напуштати град у време када је у народу пометња: јер многи оставише отачке богове и клањају се Христу, и скоро цео град се окренуо од богова и слави Христа. Стога молим твоју царственост, писао је свети Теодор, потруди се и дођи овамо, само понеси са собом велике богове. И то са ова два разлога: прво, да смириш пометени народ, и друго, да утврдиш древну веру у богове приносећи им сам с нама жртве пред целим народом. Јер када народ буде видео нас где се клањамо великим боговима, сви ће се угледати на нас, и тако утврдити у отачкој вери.

Такво писмо свети Теодор написа цару Аикинију, еда би га потстакао да дође у Ираклију. Јер светитељ је желео да пострада у свом граду, да би га осветио својом, за Христа проливеном, крвљу, а и друге утврдио у светој вери својим јуначким мученичким подвигом.

Примивши стратилатово писмо цар га прочита, и веома се обрадова. И не часећи ни часа, он узе осам хиљада својих војника, кнезове и велможе, и угледне грађане никомидијске, и радостан крену за Ираклију, носећи са собом златне и сребрне идоле великих богова.

Те ноћи, кад се светитељ мољаше по своме обичају, имаћаше овакво виђење: отвори се кров куће у којој је он био, и небеска светлост као велики огањ обасја га сишавши му на главу, и би му глас с неба који говораше: Нe бој се, Теодоре, ја сам с тобом! – И после тог гласа заврши се виђење. И разумеде светитељ да је већ дошло време да страда за Христа. И радоваше се, веселећи се духом. Чувши пак да се цар приближава граду, уђе у унутрашњу молитвену одају своју, и помоли се с плачем, говорећи: Господе Боже свемоћни, Ти не остављаш оне који се уздају у милост Твоју него их штитиш, буди ми милостив, и заштити ме од вражије прелести, да не бих пао пред противницима мојим, и да се враг мој не би обрадовао због мене. Спаситељу мој, буди крај мене у овом подвигу, у коме желим да будем за свето име Твоје. Ти ме укрепи и утврди, и дај ми силе да мушки стојим за Тебе до крви, и да душу своју положим ради љубави према Теби, као што си и Ти, љубећи нас, положио на крсту душу своју за нас.

Пошто се тако свети Теодор са сузама помоли Богу, он уми лице своје, обуче се у свечано одело, узјаха коња свог дарданског, са којим је некада убио дракона у Евхаити, па са војском својом и грађанима изађе у сусрет цару. Сусревши цара, он му се поклони, као што доликује, поздрављајући га чесно, и говорећи: Радује се, царе, божанствени и најмоћнији самодржче! А цар веома љубазно прими светог Теодора, загрли га, и рече: Радује се и ти, најдивнији младићу, храбри војниче, славни стратилате, светао као сунце, премудри чувару отачких закона, достојни диадеме! Јер теби доликује да после мене будеш цар. – И разговарајући љубазно и весело о многим стварима, они свечано уђоше у град уз свирку. И одмараху се тај дан у весељу.

А усред града, на истакнутом месту, беше направљен висок царски престо. Сутрадан, праћен Теодором стратилатом, дође цар у свој слави својој, седе на престо, и стаде хвалити град, и људе, и стратилата, говорећи: Заиста ово место заслужује да се назове божјим престолом; доликује да људи ово место зову другим небом; јер је и град велик, и многољудан, и људи побожни и верни боговима. Заиста се нигде тако не поштују велики богови као овде; и ниједно друго место није подесније и изврсније за служење великим боговима од овог. Због тога је онај дивни и свехрабри бог Ираклије и заволео ово место, и по своме имену назвао овај град Ираклијом. Уистини је ово место достојно управе твоје, господине Теодоре; теби доликује да управљаш овако дивним градом и оволиким народом; јер си одан боговима, и сва љубав твоја упућена је њима: ти дан и ноћ само то и радиш, само се о томе бринеш како да угодиш древним боговима јелинским. Стога и сада покажи пред нама љубав своју коју имаш за њих, и принеси им жртве с поклоњењем, да и сав народ види твоје усрђе према боговима, и сазна како си присни поклоник великих богова, и мио цару.

Ово говораше цар ласкајући и опсењујући светог Теодора. А он одговори: Дуговечни царе, нека буде воља твоја! Само дај ми најпре да ове моје велике, златне и сребрне, богове јелинске, које си са собом донео, однесем мојој кући, и тамо им нoћac и сутра наноћ принесем жртве, и мирисе, и кадове, и поклоњење. А после тога, кад будеш наредио, ја ћу им јавно пред целим народом принети жртве. – Кад то чу цар, обрадова се веома, и одмах нареди да се златни и сребрни богови однесу у дом Теодора стратилата. А наноћ светитељ их све поизразбија у ситну парчад, и раздаде ништима.

После два дана посла цар светом Теодору наређење да своје обећање испуни на делу и тог дана пред целим народом принесе жртву боговима. Светитељ рече да ће обећање испунити, устаде и оде хитно к цару. Цар и овога пута изиђе усред града, седе на свој престо, и обрати се светитељу: Премудри Теодоре, изврсни војводо, поштован и од наших претходника – царева! Ево, дошао је дан жртве и празника, стога принеси жртву боговима јавно, да и остали људи виде твоје усрђе према боговима и науче се да буду ревноснији према њима и загрејанији за њих.

Када цар ово рече, капетан неки Максенције ступи пред цара и рече му: Тако ми великих богова, данас се царственост твоја превари односно овог поганог Теодора, јер ја јуче видех где један просјак весело носи у рукама златну главу богиње Артемиде, и упитах га где нађе ту главу. А он ми одговори, да му је дао Теодор стратилат. – Чувши то, цар сав уздрхта, и дуго ћуташе у недоумици. А светитељ рече цару: Тако ми силе Христа мог, истина је то, царе, што ти каза капетан Максенције. И ја добро учиних што полупах богове твоје. Јер када богови твоји не могоше себи помоћи док сам их ја разбијао, како онда могу теби пружити помоћ?

Чувши овакве речи од светог Теодора, Ликиније занеме, и просто беше нем и ван себе. Од велике муке он наслони главу на десну руку, и сатрвен говораше: Авај мени! авај мени! како сам исмејан! Шта да кажем, и шта да чиним, не знам. Ја, свемоћни цар, дођох овом пагубном човеку са толиким људима. И ето, исмејан сам од свих вражијих војски; нарочито што овај бедник полупа победоносне богове моје, и раздаде их ништима. – Затим се обрати светитељу: Теодоре, зар тиме узвраћаш боговима за дарове које си од њих добио? Зар сам се ја овоме надао, када сам ти указивао поштовање? Ради тога ли кренух из Никомидије и дођох к теби овде? О, зла и несвета главо! Ваистину си син лукавства! ваистину си најпоганије обиталиште неваљалства, јер си ме преваром довео овамо. Али, тако ми силе великих богова мојих, нећу ти ово опростити, бестидниче! нити ће ти овај подухват бити на добро!

Светитељ му одговори: Безумни царе, што се јаростиш? Та сам види и схвати силу богова твојих! Јер да су били заиста богови, заштo онда нe могоше помоћи себи? Зашто се не расрдише на мене када их ломљах, нити послаше огањ да ме сажеже? Али пошто су мртве и неделатне ствари, људске их руке ломише као злато и сребро. Ти се, царе, гневиш и узрујаваш, a ja се ругам безумљу твом. Ти се јаростиш и вичеш, a ja сам храбар и ни у шта не сматрам твоју јарост. Ти се жалостиш, a ja ce радујем због пропасти твојих богова. Ти богоборствујеш, a ja благосиљам. Ти хулиш на истинитог Бога, a ja Га славим песмама. Ти се клањаш мртвим боговима, a ja ce клањам Богу живом. Ти служиш поганом Серапису, a ja служим чистом и непоречном Господу мом Христу, кога носе чисти Серафими. Ти поштујеш мрског Аполона, a ja поштујем Бога који живи вавек. Ти си угаљ тракијски, a ja кнез римски. Ти си Ликиније – вејач, a ja Теодор – Божји дар. Немој се, дакле царе, гневити, ни јаростити! Јер тако радећи, ти обелодањујеш своју унутрашњу муку. У томе си сличан магарцу и мазги.

Тада се цар Ликиније још већма разјари, и нареди да светитеља голог растегну на четири стране и жестоко бију сировим жилама воловским. И војници бијаху мученика немилосрдно, мењајући ce пo три и четири пута. И дадоше му 600 силних удараца по леђима и 500 по трбуху. И ругаше му се цар, говорећи: Теодоре, потрпи мало, док дође к теби Христос бог твој, и отме те из руку ових што те бију. А светитељ му одговори: Чини што чиниш, и не престај! јер ме ни невоља, ни туга, ни ране, ни мач, нити икакво мучење не може раздвојити од љубави Христове. – Ове речи поново бацише цара у страшну јарост, и он повика: Зар још Христа исповедаш? И нареди да га гвозденим шипкама бију по леђима немилосрдно. Затим гвозденим гребенима стругаше тело, и буктињама палише, и оштрим цреповима трљаше ране његове. А светитељ, мушки подносећи све то, ништа друго не говораше само: Слава Теби, Боже мој!

После свега тога нареди цар да светитеља баце у тамницу, окују му ноге у окове, и да му пет дана ништа не дају да једе. A петог дана да спреме крст, изведу мученика, и распну. И као некада Христос Господ наш од Пилата, тако и свети Теодор од Ликинија би распет на крст, и клинци укуцани у руке и ноге његове. Усто немилосрдни мучитељи додадоше светитељу ране на paнe: укуцаше му оштар и дуг клинац у груди, и бријачима му резаху тело; а неки младићи и дечаци дигоше тетиве своје, те му стрелама изрешеташе лице и из очију избише зенице. A ja, каже описивач његових страдања Уap, видећи тешке муке његове и слушајући унутрашње болне уздахе његове, бацих хартију на којој сам писао, и падох с плачем пред ногама његовим, говорећи: Благослови ме, господине, благослови! реци последњу реч мени, слузи твоме! – А господин мој, војник Христов Теодор, рече ми тихим гласом: Уape, немој остављати посао свој, и немој престати да гледаш мучења моја, већ опиши сва моја страдања, и кончину, и дан моје кончине. Затим обраћајући се Господу, рече: Господе, Ти ми пре рече: Ја сам с тобом! а зашто си ме сада оставио? Види, Господе, дивље звери ме растргоше Тебе ради, избише ми зенице из очију, тело ми ранама издробише, лице унаказише, зубе поломише, само голе кости моје висе на крсту. Господе, сети се мене који Тебе ради висим на крсту, и за Тебе поднесох окове, огањ и клинце. А сада, прими дух мој, јер већ одлазим из овог живота.

Рекавши то, мученик умуче, и ништа више не рече, јер цело тело његово беше искидано. А Ликиније, мислећи да је мученик већ умро, остави га да виси на крсту. Но око првих петлова ноћу Анђео Господњи га скину са крста, и сатвори га потпуно читава и здрава, као што је био раније, и целивајући га рече му: Радуј се и крепи благодаћу Господа нашег Исуса Христа. Јер ево, с тобом је Господ Бог. Зашто рече да те је Он оставио? Доврши дакле течење подвига свог, па ћеш доћи Господу да примиш венац бесмрћа који ти је спремљен.

Рекавши то мученику, Анђео постаде невидљив. А свети мученик Теодор, благодарећи Бога, поче певати: Узвишаваћу Те, Боже мој, Царе мој, и благосиљаћу име твоје кроза све векове! (Пс. 144, 1).

Сутрадан, док се још не беше расвануло, погани Ликиније посла своја два капетана, Антиоха и Патрикија, рекавши им: Идите и донесите ми тело умрлога Теодора, да га метнем у оловни сандук и бацим у дубину морску, да га безумни хришћани не би узели на неки начин. – Када се капетани приближише месту где беше крст, они угледаше крст, али распетог на њему мученика не видеше. Тада Антиох рече Патрикију: Истину говоре галилејци да је њихов Христос васкрсао из мртвих. Ето, како ми изгледа, Он васкрсе и слугу свог Теодора. – А када Патрикије приђе још ближе крсту, он угледа светог Теодора где седи на земљи и хвали Бога. И узвикну Патрикије громко, говорећи: Велики је Бог хришћански, и нема другог Бога осим Њега! И приступише оба капетана светитељу, и рекоше му: Молимо те, мучениче Христов, прими нас, јер смо и ми од овог часа хришћани. – И тог дана повероваше у Христа ова два капетана и још седамдесет војника с њима. А кад сазнаде за то, Ликиније посла свог намесника Сикста и триста војника с њим, да побију све који су поверовали у Христа. А кад они дођоше и видеше чудеса која свети Теодор чињаше силим Христовом, и сами повероваше у Господа нашег Исуса Христа.

И слеже се силан свет па то место, и викаху: Један је Бог – Бог хришћански! и нема другог Бога осим Њега! И још викаху: Ко је мучитељ Ликиније, да га камењем затрпамо? јер је нама Бог и цар – Христос, кога Теодор приповеда. – И настаде у народу велика буна и метеж, и готовост на проливање крви, јер неки војник Леандар, са исуканим мачем јурну на светог Теодора желећи да га удари. А царски намесник Сикст дохвати Леандра, истрже му мач из руку, и прободе га њиме. Други пак неки војник, Мирпос, јурну и уби намесника. А свети Теодор, умирујући народ, повика: Престаните, мили моји! Господ мој Исус Христос би распет, задржавајући Анђеле да не чине освету роду људском. – И једва свети Теодор многим молбама и саветима утиша буну и узрујаност у народу. Свети Теодор, праћен свом том масом људи и војника, пролажаше поред затвора. А сужњи громко довикиваху светитељу: Смилуј се на нас, слуго Бога вишњега! Светитељ их речју разреши уза и, отворивши тамничка врата, рече им: Људи, идите у миру и сећајте ме се! – И сав се град стече к њему. И сви, одбацујући идолопоклонство, прослављаху Христа, јединог Бога. И исцељиваху се болесници, и изгоњаху демони из људи, јер кога се светитељ само руком коснуо, или ко се одеће светитељеве дотакао, одмах је тај добијао исцељење.

А неко из најоданије Ликинију чете видећи шта се збива, отрча и рече Ликинију: Цео град напусти богове, и под утицајем Теодоровог учења и мађија верује у Христа. Цар се разјари, и одмах посла џелата да отсече главу светом Теодору. А кад народ угледа џелата, опет настаде буна и метеж, и устајући против Ликинија, хтедоше убити џелата. Светитељ их дуго одвраћаше од такве намере. Најзад рече: Браћо и оци, немојте војевати са Ликинијем, јер је он слуга оца свог ђавола. А мени ваља већ отићи ка Господу мом Исусу Христу.

Рекавши то, он се стаде молити Богу. И после дуге молитве он благослови братију и прекрсти се. Затим рече мени, каже описивач Уap: Чедо моје Уape, постарај се да запишеш дан моје кончине. А тело моје сахрани у Евхаити на имању мојих предака. Ти пак када се будеш упокојавао, остави завештење да те сахране с моје леве стране. – И опет се мученик Христов помоли, и рекавши амин, преклони под мач своју чесну и свету главу. И тако пострада свети Тодор у суботу 8 фебруара у три часа поподне 319. године.

Пошто би посечен, сав народ указа велике почасти светитељу: са свећама и кадионицама узеше тело његово, и положише га на нарочитом месту. Потом оно би свечано пренесено у Евхаиту 8. јуна. И тамо се дешаваху велика и безбројна чудеса у славу Христа Бога, коме са Оцем и Светим Духом чест и поклоњење вавек, амин.”

Текст је преузет са: www.crkvenikalendar.com